ISTO

I sve je sad tu
Vratili se ukusi i boje
Neki važni ljudi postali senke
A epizodisti, konačno, zauzeli tron
U stomaku strah
U očima želja
Da sve ostane isto
A da stalno raste
Da bude veće i veće
Dok se ne pretvori u tačku
Ka kojoj zajedno hodamo
Postavljajući pred sobom čitav novi svet

Znam odgovore na sva pitanja

Koja ne postavljaš
Ni sama ne pitam

Ne zaplićem

Ne kvarim

Samo plutam

Opipavam

Pridržavam

I bodrim

Onda ne tren zamislim da te nema

Pa budem još bolja

ZBOG SVEGA TOGA

Ne pišem.
Ne pišem jer znam da ne mogu da vam pokažem taj mrak, te stepenice i taj krov.
I mene na vrhu te zgrade.
I njega sa pogledom koji briše sve što se zove pre.
I taj beton koji drži nepoznatu hrpu emocija između nas .
Tek taj dijalog.
I uzdah.
I ovu mene koja ne piše.
Zbog svega toga.

DANAS

Sutra. Pisaću sutra.
Kad namamim tišinu u svoj dom.
I podesim polumrak za zavođenje misli.
Kad uglancam korice svezaka u kojima ostavljam tragove.
I zauzmem pozu kojom se lansiram u sebe.
Posmislim na sve vas koji me tapšete po stihovima.
I na njega koji mi oduzima redove, pretvarajući ih u poljupce.
Bolje sutra. Danas više ne umem ništa.
Ne znam kako se zove ovo što osećam.
Niti ko je pisao sve ovo do sada.
I kako me vi to razumete.
Danas ovo možda i nisam ja.
Ostavimo to, ipak, za sutra.

PREMIJERA

Danas je dobar dan.
U ovom trenutku stvar odluke.
Rezultat jedva iskopanog razuma.
Zamoljenog da se ranije vrati sa zasluženog odmora.
Danas je pravo vreme za predah.
Posle nedelja provedenih u rvanju sa emocijama.
I preduzetih mera za sprečavanje suza da poplave sve stečeno.
Sve novootkriveno, do sada nevidjeno i neprobano. Zalečeno.
Novi dan.
Ritam prošlosti kvari odlučujuci marš u predaju.
U prozoru zaglavljen mrak.
Strah u glavnoj ulozi novog komada.
Momenat za glasno izgovaranje stvari.
Prećutkivanje.

I držanje za ruke.

PUT

Dobri čovek stoji na mojim vratima sa suncem u kesi.
Sa osmehom koji odgovara na mnoga pitanja.
I zagrljajem koji na licu pravi štrafte od suza.
Odbijam korišćenje reči.
Grimasama objašnjavam svoju tugu.
Svoje veliko ne znam.
Pogledom odajem sreću
Pretešku za nošenje.
Neke veštine nikada neću savladati
Samo zato što silno želim.

Vadim poklone koji liče na mene
I ponovo se smejem svim tvojim pokretima.
Onda zauzmemo pozu umornih ljubavnika
I čupkamo stidljivo ljubav
Optužuješ me za čudna pitanja i poistovećuješ sa svim ženama
Ja tebe krivim za lakoću kretanja kroz vreme i instant zaborav.
Onda se simultano prevodimo
Pa ćutimo...
Pa se odmeravamo...
Pa opet čupkamo ljubav
Na sasvim dobrom putu ka nama.

MUK

Budite mirni večeras, ja spavam dole.
Odmaram svoje snažne ruke za tovarenje sutrašnjih strepnji.
Ostanite nečujni dok razmišljam o njemu u mrklom mraku.
O njemu – mrklom mraku.
O meni – mukloj tišini.
Budite tihi dok zbrajam ljubavi.
Te matematičke formule sa bezbroj nepoznatih.
I one druge, sa jednom nepromenljivom, podložne kontroli.
Budite ljudi dok napuštam sebe radi novih redova
U sopstvenim pričama sa amputiranim dijalozima.
Trenirajte humanost dok zatvaram oči
Moleći za mrve mira do prvog sunca.
Spavajte sa mnom i mislite kakva je umetnost stvarati tišinu.
I koliko ste bogati kada je imate gde i kome kvariti.
Budite nemi u mom muku.

FLEKE

Ribam sive oblake koji su mi uflekali vreme.
Šurujem sa tišinom praveći doček neplaniranim događajima.
Zauzimam položaj u kom sam bila pre nego što si postojao.
Sakupljam kilometre u paralelnim ulicama.
Opipavam ćoškove ove kuće za odrastanje.
Recitujem poeziju na kuhinjskim elementima.
Igram se žmurke sa problemima odraslih.
Odlažem brige u kesu za đubre.
Prisećam se kako prebacujem nogu preko tebe dok ležimo.
Priželjkujem da zagrljeni spavamo.
Sanjam da ponovo sanjamo.